Ukoliko spadate u onu grupu roditelja koji i dalje razmišljaju o tome na koji sport treba upisati dete, danas ćemo rešiti vašu dilemu. Na dobrom su putu svi oni koji smatraju da je od izuzetne važnosti da deca budu fizički aktivna, kako bi se razvijala mentalno i fizički. Upravo iz tog razloga, izdvajaju se borilački sportovi, kao izuzetan način da svom detetu obezbedite pravilan rast i razvoj, ali i dobru zabavu.
Borilačke veštine predstavljaju u svojoj suštini sistem različitih tehnika samoodbrane. Kao sport, većinom potiču iz istočnoazijskih zemalja koje ih i danas veoma cene i promovišu. Borilačke veštine možemo podeliti prema načinu izvođenja vežbi, odnosno pokreta. Džudo, karate, kapuera, sambo, tekvondo, boks, krav maga, aikido, džijudžicu... Za šta god da se opredelite nećete pogrešiti. Borilačke veštine se pre svega zasnivaju na koordinaciji pokreta kao i refleksnim radnjama. Vaše dete će svakodnevno razvijati svoje fizičke sposobnosti i razviti se u zdravog čoveka.
Kada govorimo o borilačkim veštinama, prva pomisao svima je najčešće samoodbrana. To je samo delimično tačno. Upisivanjem svog deteta na neku borilačku veštinu, ne samo da ćete mu dati priliku da nauči osnovne tehnike samoodbrane, već ćete mu dati nešto mnogo važnije – vaše dete će naučiti da pravilno razmišlja o odbrani i samoodbrani. Osnovni princip svih borilačkih veština je „popusti da bi pobedio“. Vrlo često ćete čuti trenere da deci govore :“ Kada te protivnik gura - ti ga povuci, a kada te vuče - ti ga gurni“. To je upravo zbog toga što borilačke veštine uče decu da imaju dobru orijentaciju u sredini i koriste snagu protivnika kako bi pobedili.
Kako i u životu tako i u borilačkim sportovima postoji određena hijerarhija. Kao što je važno poštovati protivnika, isto tako je važno poštovati druga, odnosno sparing partnera na treningu, voditi računa da se ne povredi i pomoći mu da nauči određene pokrete i tehnike. Stariji drugari se poštuju, jer su oni tu da nam pomognu da naučimo. Međutim, hijerarhija u borilačkim sportovima se zasniva na pojasevima, odnosno stadijumima znanja. Svaki početak označava se belim pojasom, a nakon određenog vremena i stečenog znanja, prelazi se na naredni nivo, osnosno polaže se za novi pojas. Samo disciplinom i strpljenjem stiže se do majstorskog zvanja, odnosno crnog pojasa.
Svi individualni sportovi uče dete da shvati da će jedino ono biti zaslužno za pobedu, ali isto tako i za poraz. Naravno, udeo trenera u životu svakog malog borca je veliki, ali u trenutku kada izađete na strunjaču, postojite samo vi i protivnik. Ukoliko pobedite, sve zasluge idu vama, ali ukoliko izgubite, moraćete da se nosite sa činjenicom da niko iz tima nije kriv, jer tima nema, na strunjači ste vi sami. Dete kroz borilačke sportove uči da preuzme odgovornost za učinjene postupke i da iz njih uči i izvlači pouke. Neuspesi su sastavni deo života, a ukoliko se u ranom uzrastu budu susreli sa činjenicom da je neko bolji od njih, vrlo rano će početi da usavršavaju svoje veštine kako bi napredovali.
Kada se pomenu borilačke veštine, mnogi odmah pomisle na nasilje. Baš naprotiv, borilačke veštine su pravo oličenje veštine i samokontrole. Da li znate koliko je strpljenja i godina potrebno da bi se jedna tehnika dovela do savršenstva i izvela u istom obliku u kom je izvodimo na treningu? Osnovač džudoa, Džigoro Kano, bio je najsitniji među svojom generacijom, a pobeđivao je i one najveće. Kako mu je to polazilo za rukom? Iskoristio je upravo ono što džudo u prevodu sa japanskog znači – „nežan put“. Samokontrola, snaga protivnika i do savršenstva dovedena veština doveli su ga do slave, a pre svega ugleda koji uživa i dan danas u krugovima poznavalaca svih borilačkih veština.
Upisom svog deteta ne neku od borilačkih veština daćete mu ono najvažnije – priliku da se osamostali, nauči da poštuje određena pravila, kao i svoje drugare, shvati kako izgleda nositi se sa sopstvenim neuspesima i ono najvažnije – daćete mu priliku da nauči šta znači reč upornost.